Nisu samo pevali na tribini. Navijači Uniona su je i gradili.

Kada navijač kaže „ovo je naš stadion“, obično govori o osećanju. Kod Uniona iz Berlina ta rečenica ima i mnogo doslovnije značenje: deo ljudi sa tribine učestvovao je u njenoj obnovi.

Klub na zvaničnoj stranici stadiona navodi da je tokom radova u sezoni 2008/09. više od 2.300 volontera uložilo oko 140.000 radnih sati. Alten Feršteraj tako nije dobio samo novi izgled, nego i deo svoje prepoznatljive priče.

Sto četrdeset hiljada sati pripadnosti

Broj je ogroman, ali je korisno prevesti ga u nešto blisko. To su sati koje ljudi inače razdele između posla, porodice i odmora. Ovde su ostali ugrađeni u prostor u koji se vraćaju da gledaju fudbal.

Takva zajednička akcija daje reči „domaćin“ posebnu težinu. Neko na stadionu prepoznaje mesto gde je radio; neko pamti priče ljudi koji su došli da pomognu. Tribina nije samo proizvod koji je kupljen i prepušten publici da ga koristi.

Fudbal u kojem se vidi i ono između utakmica

Navijačku kulturu najlakše primetimo kada je glasna. Snimak pesme ili koreografije brzo stigne do ljudi koji klub nikada nisu gledali. Građevinski rad, nasuprot tome, nema nužno lep uvod ni dramatičan završni kadar.

Ipak, ova priča postavlja dobro pitanje: koliko zapravo znamo o poslu kojim navijači održavaju svoje klubove živim? Stadion je ovde vidljiv dokaz, ali iza svake takve akcije stoje organizacija, vreme i spremnost da se radi i kada nema utakmice.

Nema potrebe da zamišljamo da je svakom volonteru svaki dan bio romantičan. Upravo suprotno: vrednost je u običnom, konkretnom radu. Unionov primer je lep zato što navijačku pripadnost možete da posmatrate i kroz nešto drugo osim glasnoće. Ponekad je čujete sa tribine. Ponekad je prepoznate u samoj tribini.