Kroz Rim je trčao bos. Nije mu trebalo da priča bude legenda.

U priči o Abebeu Bikili najpre obično nestanu patike. Onda se pojave rimske ulice, olimpijski maraton i čovek koji prvi stiže na cilj.

Godine 1960. etiopski trkač osvojio je zlato u Rimu trčeći bos. Taj prizor postao je jedan od najpoznatijih u istoriji atletike. Ali zanimljivost ne zavisi od toga da li ćemo iza njega izmisliti veliki simbolički plan.

Odluka koja je počela od žuljeva

World Athletics je u retrospektivi naveo da je Bikila trenirao i sa obućom i bez nje. Pred Igre ostao je bez odgovarajućih patika, a par koji je probao napravio mu je žuljeve. Odlučio se za način trčanja koji mu nije bio nepoznat.

To je sasvim drugačije od priče da je neko bez pripreme izuo cipele i čudesno pobedio. Navika i konkretna neprijatnost bili su deo odluke. Zbog toga priča nije ništa manje snažna; samo je ljudskija.

U Tokiju je imao patike. Ishod je bio isti.

Četiri godine kasnije u Tokiju ponovo je osvojio olimpijski maraton, ovog puta u obući. Taj nastavak je važan jer pažnju vraća na sportistu. Bosonogo trčanje učinilo je prizor nezaboravnim, ali nije bilo zamena za Bikilinu trkačku veličinu.

Ako se cela biografija svede na iznenađenje zbog stopala na asfaltu, lako se izgubi čovek koji je iza toga stajao. Dva različita nastupa pomažu da se slika uravnoteži: iste sposobnosti, druga oprema.

Ovu priču zato ne treba čitati kao savet da je trčanje bez obuće bolje ili bezbednije. Ona govori o određenom sportisti i određenom izboru u određenom trenutku. A u tome je i dovoljno razloga da ostane živa: ponekad najveću scenu ne obeleži ono što je neko poneo na nju, nego ono bez čega je ipak uspeo da stigne do cilja.