Bio je poslednji pred završnu krivinu. Iza nje ga je čekalo zlato.

U poslednju krivinu finala na 1.000 metara ušao je iza svih. Iz nje je izašao prema zlatu. Za nekoliko sekundi trka Stivena Bredberija postala je sportska priča koju je gotovo nemoguće pogledati samo jednom.

Na Zimskim olimpijskim igrama u Solt Lejk Sitiju 2002, četvorica klizača ispred Australijanca sudarila su se i pala. Bredberi je ostao na nogama i prošao pored njih. Osvojio je prvo australijsko zlato na Zimskim igrama.

Kadar koji izgleda kao gotova šala

Ako vidite samo završnicu, sasvim je razumljivo da prvo pomislite na sreću. Tako neverovatan rasplet ne traži mnogo poznavanja brzog klizanja na kratkoj stazi. Dovoljno je videti gde je ko bio pre i posle pada.

Australijski olimpijski komitet, međutim, njegovu biografiju ne počinje tom krivinom. Iza nje su prethodni nastupi, medalja u štafeti i težak put kroz povrede. Srećan rasplet trke ne poništava činjenicu da je najpre trebalo postati čovek koji uopšte može da bude u tom finalu.

Sreća dođe do onoga ko je još na stazi

To ne znači da Bredberiju treba oduzeti neobičnost i pretvoriti sve u strogo planiranu pobedu. Pad četvorice protivnika ostaje ključ tog finala. Lepota priče je što može istovremeno da prizna i neverovatan rasplet i dug sportski put.

U životu rezultata uglavnom tražimo jasan razlog: bio je brži, jači ili bolji tog dana. Ovde je slika komplikovanija. Morao je da bude dovoljno dobar da stigne tamo, ali sam trenutak zlata oblikovalo je nešto što nije mogao potpuno da kontroliše.

Zato snimak ostaje toliko privlačan. U njemu se za nekoliko sekundi sruši sve što smo mislili da znamo o redosledu do cilja. A poslednji čovek u kadru dobije priliku da postane prvi — pod uslovom da još stoji.