Loptu je mogao da uhvati. Higita je izabrao škorpiona.

Postoje odbrane posle kojih se pitamo kako je golman stigao do lopte. Kod najpoznatijeg poteza Renea Higite pitanje je sasvim drugo: zašto je uopšte odlučio da je zaustavi baš tako?

Na prijateljskoj utakmici Engleske i Kolumbije na Vembliju u septembru 1995, lopta Džejmija Rednapa došla je prema kolumbijskom golu. Higita je poleteo napred, podigao noge iza leđa i petama je odbacio. Telo gotovo vodoravno, ruke nisu glavni alat, a kopačke rešavaju posao iz pravca koji se ne očekuje.

Odbrana sa sopstvenim imenom

FIFA je četvrt veka kasnije taj trenutak izdvojila kao potez gotovo nerazdvojan od njegovog autora. Nije ostala samo fotografija neobične gimnastike. Ostao je „škorpion“: izraz koji odmah priziva tačno određeni oblik tela.

To je retka vrsta sportske prepoznatljivosti. Za većinu spektakularnih intervencija potrebno je dopisati godinu, protivnika ili konačan rezultat. Ovde često nisu potrebni ni golovi u kadru. Dovoljna je silueta.

Isti oblik, suprotan zadatak

Škorpion je kasnije dobio i napadački život. FIFA je, recimo, pisala o Simonu Skrabu i golu za Atvidaberg protiv Geflea 31. oktobra 2015, potezu koji je dobio nominaciju za nagradu Puškaš. Ono što je kod Higite sprečilo gol moglo je na drugom kraju terena da ga proizvede.

Tu se krije razlog zbog kojeg se sportski trikovi prepričavaju duže od brojnih važnih utakmica. Gledalac veoma brzo razume da je postojao jednostavniji način. Upravo zato izabrani način ostaje u pamćenju.

Higitin snimak ne treba pretvarati u preporuku mladim golmanima. Kao prizor, međutim, radi bez dodatnog objašnjenja: lopta dolazi, čovek odluči da je svet nakratko okrenut naopačke — i sve se ipak završi odbranom.